Pesma

Lice čoveka | Ljubodrag Stojanović

Ljubodrag Stojanovićponekad bože
ponekad sam te mrzeo svim silama
što su plakale u meni
ponekad sam bio kiša što je lila
po mojoj glavi u kojoj su
goreli gromovi i blještale munje
ponekad su moji stisnuti zubi bili gladni vukovi
želeo sam tvoje meso bože
želeo sam i meso tvoga mesa oče
bio sam srdit i gord
bio sam umoran i ogorčen
sevale su munje kroz moju glavu oče
vatre su plesale u očima uplašenog dečaka
i moje misli bože
moje misli su bile roj usplahirenih pčela
a te pčele bože
te pčele su zujale strah i mržnju
bio sam košnica preplavljena stidom i samosažaljenjem
bio sam otrovni med što je zarazio pobunjenu krv koja
nikada nije htela da se pretvori u vino
bio sam loš oče
bio sam molitva dobrog srca nespremnog da se
odrekne zlih dela
ova tri prsta oče
ova tri prsta su kružila
čelom stomakom i ramenima
moleći bezglasnom ćutnjom
za tvoju pomoć oče
bio sam dete koje je plakalo
u jaslicama od trnja i eksera
bio sam trn što se šepurio na hristovoj glavi
bio sam ekser što je probijao njegovu kost oče
bio sam prljav i nedostojan
mislio sam da me ni sto jordana ne mogu
(pr)očistiti
mislio sam da su moji gresi veći od oblaka
po kojima nikada nisam gazio
mislio sam da su svi drugi bolji lepši snažniji
mislio sam da sam ružan zao i pokvaren
oh kako sam mrzeo sebe bože
oh kako sam samo mrzeo
svaka moja neisplakana suza bila je
potop bez života i bez arke
svaki moj život bio je neisplakani potop
što je čekao trenutak da se pretvori u kap
u kap što će pasti na njen dlan
na njen dlan što će leći na moje lice
na moje lice čoveka koji nije odbio da veruje.

© Ljubodrag Stojanović