Razgovor sa Pavicom Veljović povodom izlaska romana...

„Justicijo, digni glavu“ #dušaučoveku

Razgovor sa Pavicom Veljović
povodom izlaska romana „Justicijo, digni glavu“

1. „Justicijo, digni glavu“ je ljubavni roman, autobiografija ili biografija o drugima?

PV: „Justicijo, digni glavu“ je najjednostavnije rečeno knjiga o ljubavi; o ljubavi za porodicu, o ljubavi za svoju zemlju i narod, o ljubavi za istinu i pravdu. Autobiografska je onoliko koliko me je kao čoveka i stvaraoca dotaklo sve što se dešava pojedincu, od klonuća do vaskrsnuća, od borbi sa demonima unutar sebe do potrebe da svet postane mesto prihvatljivo za život, s ljubavlju, bez predrasuda, bez ratova u čoveku i oko njega. Tamo gde čitaoci budu tražili Pavicu u redovima preporučujem ipak da se zapitaju koliko u stvari vide sebe. Svaka od tih rečenica je i pitanje i odgovor o nama samima. Umetnost je zapravo videti drugačije sve ono što svi drugi vide isto i ja sam samo iskoristila svoj talenat, vreme i srce da ponudim nešto potpuno drugačije od svega što se danas nudi- obratila sam pažnju na marginalizovane, zapostavljene ljude i vrednosti trudeći se da svoje lične stavove držim mimo književnog izraza i ne prenosim niti namećem čitaocima već da ih pročitano štivo navede na sopstvene zaključke, da pokrene misao. Rekli su iskusni da sam uradila potpuno suludu stvar – naterala sam čitaoce da misle. Zar se takve knjige mogu oceniti drugačije sem da su knjige o ljubavi?! Onaj ko vas voli ne servira vam baš sve na tacni, ne ulepšava vam stvarnost niti vas laže već vas motiviše da otkrivate sami, a ja, sudeći po romanu, baš, baš volim svoje čitaoce.

2. Da li su ljudima potrebni književni autoriteti i koliko su lekoviti?

PV: Naravno da su potrebni! Velika je odgovornost na onome ko se latio pera i svojim delom stao pred ljude šta će im servirati pa bih u odnosu na to mogla da kažem da su jedni lekoviti, a drugi vrlo nesmotreni. No, držaću se svojih pravila koje poštujem iznad svega kada sednem da pišem- nikada sebi ne bih oprostila ma koliko u mašti daleko umem da odem ako bih lagala svoje čitaoce. Oni to jako dobro osete. Sem toga rukovodim se mišlju da iza mene treba da ostane nešto zaista vredno, nešto čega se moji preci neće prevrtati u grobu, a potomci stideti. Takođe me vodi potreba da u ovom suludom vremenu svestvaralaštva ne povredim svojim književnim prisustvom one koji su već i pre nas udarili temelje po kojima mi danas gradimo niti da književnu reč stavim u svrhu marketinga jer joj, po mojim merilima vrednosti, tamo nije mesto. Bez predrasuda i bez potrebe da ikog uvredim lično mi smeta omalovažavanje književne reči, a činjenica je da se to u današnjem savremenom stvaralaštvu događa intezivno kako bi se sprovela izvesna manipulacija i došlo do materijalne koristi bez razmišljanja o dalekosežnim posledicama. Smatram da mi kao intelektualci svojom rečju treba da stanemo u odbranu prave književne a ne da je dodatno omalovažavamo. Zato je lek ono što iz duše ide ka drugim dušama, ono što čitaoci prepoznaju kao lekovito. No ne smemo zapostaviti ni činjenicu da su mnogi otrovi i te kako lek ako se pravilno konzumiraju. Sve je do ukusa čitalačke publike.

3. „O muškarcu najviše govori žena pored njega?“

PV: Izdvojila si rečenicu iz romana koja ima i svoj nastavak – i govori, i govori, i govori (smeh). Tek jednim delom sam dotakla muško-ženske odnose i to iz aspekta nekog ko je pobornik porodice, ali se nisam libila što humorom što satirom i delom lirikom da predstavim sve strane jedne takve medalje. Nisam pećinski čovek, Kamenko i Kremenko mi nisu stričevi ni preci ali nisam mogla da zanemarim današnju potrebu“ savremenog društva“ da se porodica, posebno odnos muškarca i žene svede na neprihvatljiv, osuđen na ruganje pa sam iskoristila književni prostor da se izborim protiv toga.

4. Ko vidi, on zna! I zašto je dobro imati psa?

PV: O, da! I te kako je dobro imati psa, jer kako kazuje „Justicija“ – za razliku od ljudi pas te nikad neće ujesti za srce!

5. Koliko je bitna duša i njena svojstva u realnom i virtuelnom životu (svetu)?

PV: Ako pitanje postaviš onima koji su je davno ispustili možda će ti reći da se bez duše nije moglo pred Boga izaći (a meni se odmah nametnulo pitanje pa gde su je ispustili ako su je sobom poneli i tako u krug). Šalu na stranu, duša u čoveku je ono što je on sam, zar ne? Često i sama upadnem u začaran krug misli gde se pitam da li bismo, u slučaju da se rađamo bez duše, bili bezdušnici a onda kad pogledam svet oko sebe čini mi se da to zaista jesmo pa se upitam rađamo li se s dušom uopšte?! Na bilo kom prostoru, realnom ili virtuelnom čovek „nosi“ sebe onako kako korača samim životom. Od mnogo toga zavisi hoćemo li svoju dušu izložiti ogoljenu ili ćemo dozirati.

6. Oboženje je moguće! „Zaslužila si aplauze! Došao sam da ti uručim nagradu lično.“

PV: … je kraj kojim se roman završava i uloga savršene Glumice prestaje da važi, ali se možda negde nastavlja. Znaš, još nisam sigurna da li je ona svojim bivstvovanjem zaista ugledala lice Boga ili je samo umrla, ali znam šta sam upravo tom scenom u knjizi htela da postignem- hajde da se preispitamo već sada kakav će biti naš kraj, s čim ćemo se suočiti i koliko smo mi to uloga odigrali kroz život, jesmo li zaista bili iskreni prema sebi i svetu… Kada me pitaju da li je kraj romana tužan ili srećan obavezno dobro razmislim šta ću reći. Zaista, ceo roman i jeste sastavljen tako da daje više odgovora na jedno pitanje, sastavljen u dvosmislu pa i trosmislu, prepun alegorije i metafore. Samim tim aplauze neko dobije zato što je živeo, a neko zato što je umro; s druge strane nekom je nagrada smrt, a neko veruje da je Bog mogućnost da imamo za šta da vežemo svoje slabosti. Rađe bih ostavila čitaocima mogućnost da stvari vide svojim očima a ne mojim čulima. Savršena Glumica je glumica, zar ne? Za nju je Bog mogao biti i izmišljen lik. Uostalom, zar ljudi ne glume bogove? „Justicijo, digni glavu“ je roman o ljudima i bogovima na onaj način na koji vrlo često sebe ne želimo sebe da vidimo. Ja samo nisam želela da žmurim.

Razgovor vodila: Ana Cvetanović

Ana CvetanovićO Ani Cvetanović

Dolazi iz virtuelnog sveta.

Životni moto: Sve u moje vreme!

Ljudima su potrebni autoriteti za postavljanje prioriteta je „anina“ spoznaja i zaštićena misao!