Priča

Đavolja sačma | Dušan Đorđević

Vidar Daba je pao u trans. Igrao je njišući se levo-desno. Pravio je krugove oko mene. Altana, njegova žena, svirala je, udarajući se rukama po zadnjici. Vrh noža je obigravao oko mog vrata.

– Belezi drčnih predaka su ti majčino mlekce zatrovali! Odrekni se njihove poslednje kapi krvi, spasi svoju nerođenu decu! – Daba je psovao moju pomešanu zlu krv.

Liznuo je nož, poljubio me u čelo i odložio ga. Stavio je deset plesnivih zrna na moje teme i pljunuo šest puta sočno, šest suvo, šest prazno i sve to naopačke, a zatim izlio lončić sa vrelom vodom na mene. Dlake od mačaka slile su mi se niz vrat. Daba je otvorio prašnjavu kutiju sa mrtvačkom glavom i izvadio mast od najfinije buđi. Namazao mi je teme i vrat. Od velikog smrada bol je odmah prestao, ostao je samo mali ožiljak ispod grkljana.

– To je to! Zaustavili smo đavolju sačmu gde treba. Glava je za sada na sigurnom. Dođi sutra da sve ponovimo. Stvarno, ima nade! – radovao se je Daba.

Jedva sam obuo cipele, ispunjene mačjim izmetom. Otišao sam bez pozdrava, da se ne vratim nikad više. Vredelo je ići kod Dabe. Poverovao sam u izlaz posumnjavši u bezizlaz. Poverovao u put, svoj put i svoje noge. Bila je to mala, ali dovoljna količina leka, koja je počela da deluje. Mali ožiljak ispod grkljana potvrđivao je to. •

© Dušan Đorđević

(Nagrađena priča drugom nagradom na međunarodnom konkursu za kratku fantastičnu priču u organizaciji beogradske internet stranice „Beleg“, za 2012. godinu.)